„Nije uvek strah. Ponekad je to samo tiha napetost koja dolazi u talasima.“
Postoje trenuci kada ne možemo jasno da kažemo šta nam je.
Nema konkretnog razloga, nema velikog problema — a ipak osećamo da nešto nije kako treba.
Ta tiha napetost može da se provlači kroz ceo dan.
Ponekad je jedva primetna, a ponekad nas potpuno obuzme.
Može se pojaviti kao:
– osećaj unutrašnjeg nemira
– blaga, ali stalna napetost u telu
– umor koji ne prolazi
– osećaj da smo stalno „na oprezu“
Anksioznost nekada može biti veoma intenzivna i preplavljujuća, praćena jakim strahom ili paničnim napadima.
Ali postoje i oni mnogo tiši oblici anksioznosti koje često ne prepoznamo odmah.
To nije uvek snažan osećaj panike. Ponekad je to samo stalna unutrašnja napetost, osećaj nemira ili utisak da nikada ne možemo potpuno da se opustimo.
I možda baš zato dugo ne primećujemo koliko smo zapravo napeti.
Kao da stalno hodamo „po ljusci jajeta“.
Oprezni smo i u stalnom iščekivanju da nešto krene po zlu.
Spolja, često sve izgleda sasvim u redu.
Obaveze se završavaju, komunikacija postoji, dan protiče uobičajeno.
Ali iznutra, kao da postoji tiha strepnja koju ne uspevamo da utišamo.
I često tada sebi kažemo:
„Proći će.“
„Nije to ništa.“
Ono što dugo pokušavamo da ignorišemo često ne nestaje.
Samo se povuče dublje, gde vremenom može postati još izraženije.
Zato je važno da zastanemo i obratimo pažnju na ono što osećamo.
Ne da bismo odmah „rešili problem“, već da bismo ga najpre razumeli.
Psihoterapija može biti prostor u kojem polako učimo da prepoznamo šta se u nama dešava.
Kroz razgovor i odnos sa terapeutom počinjemo da povezujemo osećanja, misli i iskustva.
To je proces u kome ne moramo imati sve odgovore odmah.
Dovoljno je da budemo spremni da zastanemo i oslušnemo sebe.
Nekada je upravo to prvi korak ka promeni.